Problem konceptualne etike filma "Miss Violence"

AUTOR: SARA RADOJKOVIĆ

Uvod

Film "Miss Violence" (GR, 2013.), je drugo ostvarenje reditelja Aleksandrosa Avranasa, školovanog na Univerzitetu Lepih Umetnosti u Berlinu, čiji je prvenac "Whitout" (GR, 2008.) bio okarakterisan kao delo mladog reditelja koji će tek zagospodariti evropskom kinematografskom scenom. Zajedno sa filmom "Očnjak"(GR, 2009), Jorgosa Lantimosa gore pomenuti film svrstao se u grupu filmova nazvanih "novi grčki talas" potvrđujući tendenciju tamošnjih reditelja da se izražavaju kroz, kako kritičar magazina "Variety", Gaj Lodž piše – " "porodičnih" filmova sa narativom noćne more ".[1] Gaj Lodž ide toliko daleko da vrednost Avranosovog filma znatno umanjuje zbog toga što nastaje nakon "Očnjaka", pišući da bi film bio nešto zaista posebno da "Očnjak" nikada nije izašao, međutim ipak priznaje da u tretmanu narativa postoje evidentne razlike.

Međutim, ovaj rad se neće baviti karakteristikama "novog grčkog talasa", iako će se referisati na činjenicu da nije slučajno što se kinematografija zemlje u dubokoj ekonomskoj krizi direktno preslikava u njenu estetiku bojeći je u mračne boje morbidarije i nesvarenih strahova koji trule kako u utrobama stanovnika Grčke tako i u njihovim filmskim rediteljima. Skromna namera ovog rada biće da rasklopi narativno vizuelni koncept u odnosu na osnovni problem kojim se film bavi a u odnosu na emotivno kognitivno perceptivni angažman gledaoca. Dakle osnovna pitanja koja će biti postavljena su: Koji problem film obrađuje? Na koji način? U koju poziciju taj način stavlja gledaoca? Koji je krajnji rezultat interakcije filma i gledaoca? Ukoliko u toku stvaranja ovog rada sama materija ne izdejstvuje promenu stava, teza koja bi kroz ovaj rad trebalo biti dokazana je ta da je ovaj film u svojoj srži samosvrsishodan, agresivan u toj meri da zlostavlja (čime mu moramo priznati određenu genijalnost i moć koju ima) i kao zbir ove dve karakteristike – zao.

1.     Osnovni pojam: Nasilje

U uvodu knjige "O nasilju", Slavoja Žižeka stoji: "Postoji stara priča o radniku kojeg su sumnjičili za krađu: svake večeri kad bi napuštao tvornicu ispred sebe je gurao kolica koja su stražari pomno pretraživali ali nisu nalazili ništa sumnjivo jer su ona bila prazna, dok naposljetku nisu shvatili o čemu se radi: radnik je krao upravo sama kolica... Ako se može naći zajednički nazivnik odnosno teza koja objedinjuje refleksije koje slijede u ovoj knjizi, onda je to činjenica da se isti paradoks odnosi i na nasilje. Potrebno je učiniti korak, odvojiti se od fascinantnog iskušenja izravnog subjektivnog nasilja koje vrši jasno prepoznatljiv počinitelj i umjesto toga uočiti obrise pozadine koja generira takve ispade .... Subjektivno nasilje predstavlja samo najvidljiviji vrh trokuta kojeg čine još dve vrste objektivnog nasilja. Prvo, tu je "simboličko" nasilje utelovljeno u jeziku i formama, ono što Heidegger naziva "našom kućom bitka". Kao što ćemo videti kasnije, ta vrsta nasilja ne deluje samo u očitim i detaljino proučavanim slučajevima poticanja i donošenja spram društvene dominacije koja se reproducira u našim svakodnenvim govornim oblicima: postoji fundamentalnija forma nasilja koja pripada jeziku kao takvom i njegovom nametanju određenog značenja. Drugo, postoji ono što nazivam "sistemskim" nasiljem koje se odnosi često na katastrofalne posljedice "glatkog" funkcioniranja naših ekonomskih i političkih sistema." [2]

Ukoliko dozvolimo da ovaj pasus bude referentna tačka u odnosu na koju izvodimo zaključke o nasilju, videćemo da je ovaj tretman tog pojma kompatibilan sa rediteljskim tumačenjem nasilja u filmu. Metafora o paradoksu nasilja i njegovom manifestovanju može se primeniti na celu prvu polovinu filma. Nama je od početka filma jasno da nešto nije u redu, da se nešto užasno teško i mračno krije iza zidova tog savršeno uređenog porodičnog "gnezda" ali nikako ne možemo da uočimo šta. Stalno smo navođeni na krivi put. Reditelj nas konstantno drži u šaci "hraneći" nas informacijama na kašičicu.

Naime, film počinje scenom proslave rođendana devojčice koja puni 11 godina. Proslava je skromna i idilična. Pored slavljenice tu je još troje dece, i još troje odraslih ljudi. Konkretne rodbinske relacije nas toliko ne zanimaju u samom startu, koliko nakon početne drmaske situacije. Nakon oduvanih svećica sa torte, i slikanja polaroidom, nakon svih tih pastelnih i svetlih kadrova koji su plitki i krupni u meri da ne vidimo odmah o kome ili o kakvom delanju se radi, slavljenica nestaje sa ivice balkona, da bismo, dok nas far nežno spušta sa sprata na sprat sve do ulice, na kraju uočili devojčicino mrtvo telo i porodicu koja se okuplja oko lokve krvi.

Od tog trenutka, mi smo u očajnoj potrazi za korenom tog (subjektivnog) nasilja koje je devojčica učinila spram same sebe. Zaključujemo da je muška figura i glava porodice u svakom smislu (što je posledica simboličkog nasilja kao takvog) u stvari Deda dece, i otac njihove majke koja živi sa svojim roditeljima. (Dok to ne shvatimo, pomislimo da je majka ili najstarija sestra, ili je možda očeva žena, itd. Shvatamo da se na jako čudan način porodica nosi sa tugom, da se pod diktaturom Dede bore da održe funkcionalno stanje u kući, gotovo kao da se ništa nije desilo. Shvatamo da je problem to što je majka dece ponovo trudna a da ne želi da otkrije ko je otac. Majka se ponaša sve vreme kao da je na sedativima ili ispranog mozga, baka tj njena majka je nemo prekorava, detetu se niko niti raduje, niti zbog njega žali. Na početku mi čak i pomislimo da je koren problema u liku te majke, koja je ispostaviće se žrtva. Usled simboličkog nasilja naše perceprije reditelj nas navodi da je okarkaterišemo kao potencijalno neuračunljivu, ludu, neodgovornu, promiskuitetnu ženu. Njen otac međutim ide do svog "prijatelja" i pre nego što će im socijalni radnici penetrirati u dom, za određenu količinu novca, pristaje da potpiše da je on otac deteta. U film, reditelj, polako uvodi i "sistemsko" nasilje upravo kroz institucije. Neprihvatljivo je imati petoro vanbračne dece od kojih se nekima ne znaju očevi, država će kroz socijalnu zaštitu da preispita njihov dom da bi zaključila apsolutno ništa, a škola u koju deca idu tu je kao još jedan kamen koji ih pristiska, budući da na Dedino insistiranje svi oni moraju biti izvrsni đaci što oni i jesu. U filmu vidimo kako se nad Dedom sprovodi "sistemsko" nasilje od strane njegovog poslodavca, da bi nakon otkaza pitanje finansijske krize postalo još jedna produžena ruka "sistemskog" nasilja. "Sistemsko" nasilje se oslikava i u scenama u kojima najmlađa devojčica nesvesno zavodljivo i seksualno igra uz muziku neke popularne folk pevačice za koju pretpostavljamo kakvog je profila. Postupci tog Dede nas jako muče, kako da se postavimo prema njemu? Užasno je rigidan i vodi se principom kazne i nagrade. I ne samo nagrade već i mentalne kontrole. U jednoj sceni, da bi "vežbale" mozak pred spavanje devojčica i njena majka gledaju sliku neke divlje šume i planine i kao ovce broje bezbrojna naslikana stabla četinara dok ih sva ne izbroje. One doslovno postaju ovčice a taj Deda mračna zver iz divljine obučen u civilizacijsko odelo odgovorne glave porodice, metaforično gledano on jeste sama civilizacija. U tom stanu, iz koga retko izlazimo, meri se svaka porcija pahuljica za doručak, stalno se brine da deca budu čista i ispeglana, ukratko vodi se računa o tome da je sve i bukvalno pod konac u toj kući. "Sistemsko" nasilje meša se sa "simboličkim" i "subjektivnim" nasiljem konstantno, ali mi još uvek ne uočavamo koren problema. Deda se prikazuje kao bolesno rigorozan, ali ga mi ipak malim delom pravdamo tumačeći tu strogoću kao brižnost i posledicu nasilja sprovedenog nad njim, sve dok se ne otkrije da ta strogoća služi da bi se održao privid reda a da on u stvari prostituiše svoju ćerku, a zatim i svoju stariju unuku da bi na kraju filma on podveo i petogodišnju devojčicu. Jasna je metafora i namera reditelja da jednu glavu porodice, nekoga ko bi trebalo biti brižni deka predstavi kao podmuklog malipulativnog eksploatatora i robovlasnika, kao sam sistem, kao samu državu, kao gnusobu svih onih ljudi koji su samu Grčku i njene građane zloupotrebili do kraja, iskoristili a sve pod prividom ustavotvorne instituciolizovane civilizacijske tvorevine.

Međutim, kako dolazi do razotkrivanja tog mračnog mehanizma legalnog logora smrti[3], do toga da metafora funkcioniše i koja je uloga gledaoca u njoj?

2.     Filmski mehanizam kao mehanizam nasilja sprovedenog nad gledaocem

  

Odgovor na pitanje koje smo postavili na kraju prethodnog poglavlja je jednostavan. Metafora funkcioniše, zato što je stvaranje filma u suštini jedan sistem pisanih i nepisanih pravila za sebe, scenarističkih, kinematografskih, rediteljskih, montažerskih, glumačkih, teorijsko praktičnih pravila. I zato što se ovaj film koristi simboličko (ako kažemo da je film poput jezika u svom nametanju značenja i manipulisanju tim značenjem u svrsi dominacije) -sistemskim (u užem smislu filmskog sistema) nasiljem spram gledaoca u istoj meri u kojoj to nasilje Deda tj metaforički korumprirani sistem moći sprovodi nad svojom decom, jer je iskorišćen pun potencijal filmskog medija, baš kao što u manipulaciji i eksploataciji "korumpirani sistemi moći" koriste pune potencijale svih mogućih medija, ne samo filmskog. Još od antropoloških teorija Edgara Morena, svesni smo koliko su jaka i magična iskustva koje gledalac doživljava u filmskoj sali. Koliko je jaka moć projekcije i identifikacije, mehanizama zbog kojih ta magija dobija na snazi, i zbog kojih su ljudi od samog nastanka filma, hrlili u bioskope. Filmski stvaralac je taj koji će da manipuliše njihovom pažnjom pomoću mehanizma projekcije i identifikacije i taj koji će, po Morenu, sva ta osećanja zajedno sa pokretnim slikama sačuvati čak i od same smrti. (Po Morenu, upravo je strah od smrti onaj koji je gledaoce mamio ka bisokopskim salama kao noćne leptire ka uličnom svetlu.) Međutim, da ne bismo širili temu, i sad načinjali pitanja predviđena za sledeće poglavlje, treba videti kojim postupcima manipulacije se okoristio reditelj i kako je iskoristio gledaočev mehanizam projekcije i identifikacije.

Dramaturško-rediteljskim postupcima pod kojim podrazumevam uticaj na način snimanja, montaže, glume, dizajna zvuka, scenografije, kostimografije itd, gledalac je prvo uljuljkan u taj jedan svet privida koji su autori ovog filma, pod vođstvom reditelja kreirali. Čak je i samo samoubistvo maksimalno stilizovano. Da - mi svatamo da nešto nije uredu, ali je celokupna estetika filma užasno "meka" prema gledaocu. Mi sa filmom igramo neku vrstu pitalice, igramo se detektiva gde nas reditelj uvek navodi na krive tragove. Iako shvatamo da se krije nešto loše "ispod tepiha" kadrovi kojima on priča priču su plitki, svetli, muzika je lagana i vesela, sve što se tiče scenografije i kostimografije je užasno izdizajnirano i prijatno za oko, gluma je vrlo svedena, budući da su reakcije i samih likova cenzurisane tako da ne naruše "porodičnu idilu", i upravo takvim i sličnim postupcima mi postajemo deo porodice, prihvatamo taj miran suptilan način percepcije filma u kojoj tragamo za nečim. Reditelj nas estetikom, načinom kadriranja i ritmom uljuljka kao da i mi krećemo da brojimo stabla četinara na slici. Polako predajemo reditelju svo poverenje i moć nad nama jer je taj film užasno lep i ritmički neagresivan, osim kada mi poput likova ne naslutimo nešto što ne bi trebalo. Tada bivamo kažnjeni, tada Deda lupa šakom o sto, tada dobijamo parče istine za koju shvatamo da ne želimo da je znamo jer je hiljadu puta gora od onoga na šta smo navedeni da pomislimo da ona jeste. U toj prvoj polovini filma, kada još uvek lutamo, mi pratimo živote neke mile dece koja su nam od prve scene prirasla uz srce budući na to kako su nam prezentovana. U par scena film je čak i apsurdno duhovit u par trenutaka. Daleko od toga da je reč o nekakvoj komediji i da se mi smejemo dok gledamo kako se nad decom vrši diktatura u ime brižnosti, ali nekoliko apsurdnih scena sasvim poremeti naš kompas koji se tiče žanrovske percepcije. Navikli smo na naracijske paterne, a ovaj film je u nekoj sivoj zoni čak i onoga što nazivamo "autorskim" filmom, nemamo baš ni za šta da se uhvatimo. Zatim priča kreće da se odmotava, i mi shvatamo šta se dešava, i to nas užasno boli, i zahvaljujemo Bogu što je reditelj imao dovoljno ukusa da tu stravu ostavi u off prostoru i vremenu filma jer nam je  ta strava dočarana neposredno. Na primer kada je Dedina ćerka (majka sada troje dece i četvrtog na putu) odvedena u sobu da bi bila seksualno eksploatisana, to je savršeno dočarano radnjom, glumom, postupcima, režijom, pre samog čina, da nam veći teror nije potreban. Reditelj nas je tu, kao gledaoce već suočio sa užasnom istinom, već nas je kaznio i naučio pameti, iako mi, kao ni supruga, ćerka i unuke Dede, u stvari do kraja filma ne znamo šta smo to loše uradili da bismo bili tako kažnjavani. Jer smo mi kao gledaoci reditelju ukazali prirodno poverenje da nas vodi kroz priču kao što su te žene ukazele svom suprugu, ocu i dedi da ih vodi kroz život i on nas eksploatiše. On nas siluje i eksploatiše na podmukao način, jer nam sve vreme obećava da u stvari samo "idemo na sladoled". Stavlja nas u podređeni položaj, u položaj nemoćnog, u položaj gledaoca koji je toliko zaintrigiran da ne može da se odlepi od stolice i koji kreće da shvata horor koji se odvija pred njim ali ga trpi, da bi se u drugoj trećini filma odigrala ta ključna scena u kojoj i mi kao gledaoci postajemo žrtve, prevareni i perceptivno silovani.

U toj ključnoj sceni, dešava se da reditelj apsolutno napušta svoju do tada brižno građenu poetiku, i odjednom, iz scena u kojima je sve rečeno indirektno, metonimijski i podtekstualno mi imamo scenu koja skače u ključ sirovog nestilizovanog realizma i gledamo kako plavokosu trinaestogodišnju tinejdžerku siluju tri muškarca za redom, od kojih je poslednji njen Deda. Zapravo, vidimo kako jedan muškarac završava snošaj, odlazi, pojavljuje se drugi, zatim uz vrištanje iz off.a, prelazimo na scenu u kojoj se prvi čovek žali Dedi da devojčica nije previše vesela za te pare, da bi nakon što je drugi čovek završio silovanje mi pomislili da je kraj, međutim ulazi Deda koji je postavlja u krilo, opšti sa njom i spominje joj da mušterije nisu zadovoljne.

Problem nije samo u tome što je silovanje eksplicitno prikazano "publici u facu", već što se odjednom ceo kognitivno perceptivni sistem izvrće naglavačke, a emotivna percepcija do sada korišćena, u blažoj formi to je istina ali je korišćena, biva brutalno silovana.

Kadar u kome je devojka silovana je užasno taman, prostorija u kojoj se nalaze je tavan bez prozora, i komponovan je tako da je užasno dubok, pre tog kadra imali smo svega par dubokih kadrova baš kao nagoveštaj da se sa najstarijom unukom nešto događa. Devojčino telo se prostire celom dubinom kadra, njena povijena glava od koje vidimo samo raščupanu kosu je u prvom planu da bismo u drugom planu videli to neko glomazno telo i lice silovatelja u ekstazi kako je rukama drži dok se ona koprca. Međuscena u kojoj se mušterija žali na uslugu dešava se u prostoriji ispod, za koju vidimo da je deo neke fabrike ili radionice, možda čak i vulkanizerske radnje. I odjednom nema više ničeg izdizajniranog, lepog kadra nema ni na pomolu, od suptilne ritmike ni traga ni glasa jer kadar silovanja, traje i traje i traje, ali taman toliko da se promeni u onom trenutku kada ste možda skupili snage da izađete iz sale. Iako je cela sala burno reagovala, zapravo je bilo jako malo onih koji su iz sale izašli, menje od 1%. 

Pitanje svakoga ko je pročitao do sada napisano je verovatno to da film zvuči kao promišljeno genijalno remek delo, i da ako zanemarimo mala bedna osećanja gledaoca koji treba da vidi kako je svim silovanim ženama ovog sveta, ovom autoru treba skinuti kapu i dati sve nagrade koje su do sada izmišljene u svetu filma. Međutim, iako i sama potvrđujem genijalnost i perfekciju ovog filma, usuđujem se da pored toga dodam i pridev "zlo". Ovaj film je zao u svojoj genijalnosti i perfekciji, i zao je u svojim namerama. Jer kada se podvuče crta, šta je ono što smo mi nakon tog zlostavljanja dobili kao gledaoci, sa kojim smo osećanjem izašli iz sale, šta nam film poručuje i pruža kao rešenje, i koji je u stvari njegov cilj?            

3.     Krajnji rezultat

Nakon što gledalac izađe iz sale, zaista se oseti zlostavljano poput likova iz filma. Kontra argument može biti – "Ali nije zaista bio zlostavljan, eto sad zna kako je jadnim ženama. Gledalac može da izađe iz sale, a šta ove žene da rade?" Međutim, zaista šta zlostavljanom gledaocu koji nije izažao iz sale i silovanim ženama preostaje da urade? U filmu, baka odnosno žena glave porodice kuhinjskim nožem izmasakrira muža na spavanju, a zatim seda pred svoje potomke i mi smo svesni da time ništa nije rešeno, jer je nasilje rodilo nasilje i jer sad postoji samo još jedan zločin više o kome se neće pričati, sa blagom naznakom da će baka verovatno sprovoditi neku novu vrstu tiranije ako ne i istu. Nasilje je dakle proizvelo nasilje.

Moj iskreni poriv, kao zlostavljanog gledaoca, bio je da se vratim u bioskop, i zapalim celu dvoranu. Da sam to uradila, mislim da bi to bilo sasvim opravdano, da bi čak i to bilo utemeljeno u celokupan koncept doživljaja jer je završetak mog iskustva ekvivalentan završetku u filmu.

Meni, kao gledaocu i tim ženama, jednostavno nije data nikakva alternativa. U stvari, jeste. Data mi je alternativa. Da skočim sa balkona i izvršim samoubistvo ili da zapalim bioskopsku salu, jer u ovom svetu koji funckioniše kao prikriveni koncentracioni logor, iz koga ne postoji izlaz to su jedine dve opcije. Beksto u smrt ili nasilje.         

Šta je onda ovim genijalnim filmom zapravo postignuto? Koji je krajnji razultat? Krajnji rezulat jeste brilijantna glumačka igra, u stvari, jedno brilijantno umetničko ostvarenje čiji je najveći problem to što se lažno predstavlja. Glavno zlo, leži u suštini u tome što se ovaj film vodi kao društveno angažovani film, a ne kao jedna umetničko filozofska studija o nasilju. Autor ovog filma, verovatno nikada neće priznati da je motiv porodičnog nasilja i zlostavljana uzet samo da bi se taj mehanizam ilustrovao, i da u tom filmu u suštini nema ničega angažovanog.       

Opet, protiv argument ovde svakako može biti – "Ako je autor ilustrovao mehanizam zlostavljanja zar to već samo po sebi nije angažovano?"

Tu dolazimo do dva različita vida ilustracije mehanizma nepravde, zlostavljanja i eksploatacije. Jedan način je stari i dobro poznati Brehtov način koji je očišćen od emocija i koji putem fau efekata i gestusa, navodi gledaoca da demistifikuje i rasklopi svaki mehanizam pa čak i onaj pozorišni. Kod Bertolda Brehta mi smo svakog trenutka svesni da je ono što je pred nama iluzija koja nam je predočena da bi se putem didaktike ili obrnute didaktike došlo do shvatanja da je sistem truo i da nešto po tom pitanju treba da se uradi. Ukoliko za trenutak i zaboravimo da je u pitanju iluzija i konstrukcija, tu je neki neslani song, izlaženje iz likova da nas na to podseti. Breht nas poziva na konstantnu pobunu u svojim komadima i režijama. Poziva nas na akciju, na to da pronađemo rešenje, da ne živimo u zabludi već osvestimo našu poziciju u mehanizmu socijalne nepravde. Iako ni sam Breht nije bio cvećka, i toga smo vrlo svesni, kao da je u pojedinim komadima kršio prinipe sopstvene poetike, osećaj nakon pročitanog Brehotovog komada, na primer, sigurno nije toliko bezizlazan kao osećaj koji imamo nakon što smo pogledali "Miss Violence". "Miss Violence" je konceptualno dijametralno suprotno postavljen film. On nas uvuče u svet koji nam predstavi kao jedinu moguću realnost, vrlo se poigrava sa našim emotivnim bićem i na kraju nas samo ispljune. On nam doslovno nije ponudio ni jedno jedino rešenje osim dva gore navedena, gde nam to samoubistvo deluje na kraju kao jedan vrlo logičan, hrabar i plemenit cilj. Opcija da su tri žene mogle da se organizuju protiv tiranina, kao i opcija da možda izvan te porodice postoji barem neka trunka dobrog koja bi stvari pomakla u drugom pravcu jednostavno ne postoji. Ukoliko bi opet replika na ovu tvrdnju bila ta – "Da, ali film se zove "Miss Violence" i sam naziv govori da je to nasilje suptilno, nevidljivo, obučeno u neko drugo fino odelo gospođice i kao takvo je nepobedivo", ja bih se opet vratila na arugment koji podseća da je to u redu, ali da taj film onda ni jednim svojim postupkom ne zavređuje titulu angažovanog kao i to da on u suštini jednako eksploatiše motiv porodičnog nasilja i zlostavljanja uopšte. Demonstrira silu sopstvene genijalnosti i vladanja u samom mediju filma dokazujući nam još jednom da mi protiv toga ne možemo baš ništa učiniti.

Dok pišem ovo ja ne propagiram da svako umetničko delo treba da bude društveno angažovamo i da društveno angažovana dela vrede više od ostalih, ja samo tvrdim da je suštinski pogrešno lažno predstavljati svoj rad kao nešto što on nije.

U poređenju sa ovim filmom, film "Vuk sa Vol Strita"(SAD, 2013.) reditelja Martina Skorcezea predstavlja jednu moralno etičku vertikalu jer se on ne predstavlja lažno i zato što gledaocu ostavlja slobodu izbora. U svetu sadašnjeg potrošačkog društva nema pravde, vukovi će nastaviti da budu vukovi i glupim ljudima će prodavati maglu za velike pare, živeće u ispraznom izobilju kokaina, prostitucije, brzih kola i jahti, a časni i pošteni ljudi će ostati verni sopstvenom izboru moralnih načela. Verovaće u dobro kojem su se posvetili, ponosno se vozeći podzemnom železnicom, živeće skromno da ne kažemo materijalno siromašno. Naravno, tu je i veliki broj mediokriteta koji će biti upravo ta potrošačka sila, koja će se sito ismejati za vreme filma nastavljajući da kupuje maglu. Mali broj njih možda i nešto shvati, ali film nikada nije imao mesijansku nameru da na nekog utiče, već da prikaže savremeni sistem vrednosti i koje su opcije danas ponuđene savremenom čoveku. U tom smislu, ovaj film ne osuđuje čak ni svog glavnog junaka, ogrezlog u materijalizmu i konzumerizmu, taštog i alavog. On takav, moralniji je od američkog društvenog uređenja, jer je to njegov izbor i proizvod njegove slobodne volje. Izbor časnog detektiva koji odbija mito i korupciju je takođe njegov izbor, njegov unutrašnji poriv, koji ga nagoni da radi ono što smatra ispravnim, izbor glupih potrošača je izbor glupih potrošača. Ako u ovom filmu vidite samo glupu komediju, to je u redu, autori filma su vam prodali proizvod, i opet, i to je uredu. Sve je stvar ličnog izbora i svi su slobodni da se opredele za manifestaciju sopstvene slobodne volje. Način režije je takav da nikoga ne zavodi, da je dosledan svom stilu i direktan od početka. Već u prvoj sekundi filma jasno nam se stavlja do znanja šta ćemo naredna tri sata gledati i svako je u tom trenutku slobodan da prekinje gledanje filma. Glavni junak se direktno obraća gledaocu, filmski mediji se u par navrata čak osvešćuje upravo u trenutku kada glavni prodavac magle snima promotivni spot za njegov nov biznis. Radi se dakle o filmu čiji je svaki kadar jednako promišljen kao i u filmu "Miss Violence", ali je vođen jednom potpunom drugačijom, čini mi se, životnom filozofijom, ciljem i pobudom.

Ovaj rad, međutim, nije komparativna analiza dva filma, jer bi u tom slučaju moralo mnogo dubolje da se zađe u njihovo poreklo, kinematografsku tradiciju, produkcijske uslove, kulturološke razlike i tako dalje. Ovde je film "Vuk sa Volt Strita" uzet za primer kao čista islustracija kako jedan "nemoralan film" koji nemoral naizgled veliča, može biti ispravniji od takozvanog autorskog evropskog angažovanog filma.

4.     Zaključak

U odnosu na sve gore rečeno, daću sebi tu slobodu da zaključim da sam lično zadovoljna jer smatram da sam dokazala svoju tezu. Međutim, poučena analiziranim slučajevima, neću zaključiti i da je to jedina ispravna teza već ću ostaviti prostor da se iz gore navedenog donese samostalan zaključak ili u nekoj budućoj raspravi opovrgne svaka reč napisana u ovom radu. 

Filmografija

"Without", 2008, Grčka

scenario: Aleksandros Avranas, Iona Rapti,

režija: Aleksandros Avranas

"Očnjak", 2009, Grčka

scenario: Eftimis Filipu, Jorgos Lantimos,

režija: Jorgos Lantimos

"Miss Violence", 2013, Grčka

scenario: Kostas Perulis, Aleksandros Avranas,

režija: Aleksandros Avranas

"Vuk sa Vol Strita", 2013, Sjedinjenje Američke Države,

scenario: Terens Vinter, po knjizi Džordana Belforta,

režija: Martin Skorceze

---

[1] http://variety.com/2013/film/reviews/miss-violence-review-venice-1200595937/ 9.01.2014.

[2] Slavoj Žižek, O nasilju, Naklada Ljevak d.o.o., Zagreb, svibanj 2008, str 7.

[3] Film počinje pesmom Leonarda Koena "Dance me to the end of love", veselom numerom za koju je sam autor pesme rekao da je nastala inspirisana koncentracionim logorima u kojima su logoraši koji su bili muzičari terani da sviraju klasične kompozicije dok se u gasnim komorama dešavao pokolj drugih logoraša.