недеља, 02. март 2014.

RIMEJK FILMA "NAPAD NA POLICIJSKU STANICU BROJ 13" ili ODBRANA EVROPSKE UNIJE

AUTOR: PREDRAG JAKŠIĆ

Film Osinjak (Nid de guepes, 2002, Floran Emilio Siri (Florent-Emeilio Siri)), neoficijalni rimejk filma Napad na policijsku stanicu broj 13 (Assault on Precinct 13,1978.) Džona Karpentera (John Carpenter), iako je pun omaža i referenci iz filmova “sa integritetom” (Karpenter, Staržes, Kopola, Romero…), u svojoj suštini samo je simbolička odbrana ideje Evropske unije. Osinjak putem relativno jasnih simbola personifikuje borbu Evropske unije protiv zla (ZLA). Tako u filmu “Osinjak”, postoji internacionalna ekipa policajaca (Nemac, Francuz, Italijan, Englez), koja „sklapa pakt“ sa kriminalcima, ali vrstom kriminalaca koji mogu da se tolerišu (kradljivci kompjutera), i koji su, pri tome, Arapi (jer nisu svi Arapi teroristi, barem u evropskoj kinematografiji), dok treću grupu “pakta” čine „mali ljudi“ (čuvari skladišta, bivši vatrogasci,vi i mi). Svi oni, u trenutku kada se Strazburom razležu zvuci slavlja zbog godišnjice EU, dok odzvanja parada u centru grada, i dok nebom „šara“ vatromet, pokušavaju da pobede istinsko zlo, ono što EU ne može i nikada neće trpeti – trgovinu ljudima i seksualnu eksploataciju žena, koju, u konkretnom primeru, sprovodi albanska mafija.

Radnja se odigrava u predgrađu i industrijskoj zoni Strazbura, simbolu EU, što se sem direktne propagandne namere ni ne može drugačije tumačiti. Strazbur je Evropska unija u malom. Vrh poretka i mesto gde “mali ljudi” dolaze do svojih prava, kada sve ostale “lokalne” institucije zakažu. Ove tri pomenute grupe likova reditelj filma jasno označava. Prema policajcima, tako, pokušava da izazove našu empatiju. Oni su, sa jedne strane, profesionalci bez mane koji rade izuzetno opasan posao, sa druge, oni su roditelji kojima je porodica sve na svetu. Glavna junakinja (policajka-specijlaka Helen) poklanja kolegi policajcu (možda joj bude i nešto više, ko zna) fotografiju svoje male ćerke, dok on naglašava da i sam ima dve ćerke (kada kasnije pogine, shvatamo da su njegova deca ostala siročići). U suštini, i policajci su ljudi, imaju porodice, baš kao i mi.

  Kada prvi put vidimo bandu, kradljvce kompjutera, u sceni u automobilu, kadrirani  su identično kao iz čuvene scene Karpenterovog filma, s tim da za razliku od Čolo pripadnika (koji nišane prolaznike snajperom), pripadnici ove “bande” zvižduću melodiju iz filma Sedmorica veličanstvenih (The Magnificent Seven, 1960, Džon Stardžes (John Sturges)). Oni nisu brutalni, simpatični su, duhoviti i filmski “potkovani”, bez obzira na njihovo poreklo. Još jedna aktualizacija Osinjaka u ovom segmentu je i to što, pomenuli smo, ovi kradljivci kradu laptopove, za razliku od Čolo bande, koja u prvoj sceni Karpenterovog filma krade automatsko oružje. Osinjak, opet, ima i svoju “pravu” bandu, kao pandan Karpenterove Čolo bande, s tim da su oni (za razliku od Čolo bande) samo “fantomi” sa “fantomkama” i ništa više, a što bi, verovatno po mišljenju reditelja, trebalo da nas ubedi koliko su opasni, jer se silogizam po kome opasni vođa mora imati opasnu ekipu podrazumeva, pri čemu se, očigledno, vodilo računa i o tome da bi prikazivanje njihovih lica možda dalo i određenu ljudsku dimenziju zlu, a što je, svakako, trebalo izbeći, jer, ko zna, možda bi neko u njihovim licima prepoznao i neku premijersku, predsedničku ili birokratsku “njušku”.

Još jedan od ključnih momenata koji razlikuju Osinjak od originala, i još jedan simbolički stub odbrane EU, i motiv je ubijene devojčice u Karpenterovom filmu. To je veoma snažna i uznemiravajuća slika. Nevino “belo” dete ubijeno je na ulicama Los Anđelesa, i to zato što je “običnu vanilu” htelo da zameni “vanilom tvist”. U Osinjaku toga, naravno, nema. U Osinjaku postoji beskurpulozni mafijaš koji prodaje i siluje žene, ali one “sa Istoka”, što se u EU ne može dogoditi, odnosno ne može tolerisati, jer su i njegove žrtve državljanke zemalja van EU, i ovoj se “zarazi” vrata EU nikada neće otvoriti. Čak i kada jedna od pripadnica bande kradljivaca kompjutera (Nadja) kaže da je kao mala bila silovana, ostaje otvoreno pitanje mesta gde se to desilo, odnosno da li je to Francuska ili mesto njenog porekla (verovatno neka od država sa severa Afrike) pa je svoj spas pronašla u okrilju EU. Kada u jednom trenutku filma, kradljivci kompjutera postave najznačajnije pitanje (koje dalje osim filmskog, uslovljava i “moralni” narativ svakog od likova): “Da li bi ipak trebalo pustiti albanskog “bosa” i spasiti sopstvene živote,?”, Nadja ih “osvesti”, govoreći im da je on, ustvari, neko ko prodaje i siluje žene. Svaka njihova dilema nakon toga je prošlost.

Sa druge strane, u Osinjaku nema mrtve devojčice, ali zato postoji živi dečak (tinejdžer), simbol budućnosti EU. Naime, Osinjak se završava, slično kao i Napad na policijsku stanicu broj 13, dolaskom policije i spašavanjem preživelih junaka, ali je teza suprotna. Siri je čitav film završio kroz vizuru dečaka (lik čija je uloga u filmskoj priči,osim ove propagandne u potpunosti besmislena), koji je, iako i sam krši zakon (doduše, to je ona vrsta, već pominjanog, „tolerisanog“, “ljudskog” kriminala u EU), prvi i pozvao policiju, a potom zabrinuto tražio svog drugara među žrtvama i preživelima, usput nam, dečijim, nevinim očima “otkrio” da su protagoniski (barem neki od njih) ipak preživeli (zahvaljujući hrabrimm policajcima), da je mafijaški bos zarobljen (što znači da će biti izveden pred lice pravde, i da neće umreti bez suđenja, jer to suđenje ipak nije u Hagu već u Strazburu), i da je Evropska unija odbranjena jer i pored svega ima revitalizujuću snagu mladosti, ovde oličenu u odvažnom dečaku.   


                Ako bi neko pomislio da je film Osinjak filmsko propagandno dno, koje referencama iz kultnog Karpenterovom filma želi da “podsećanjem” na filmski autoriter iz prošlosti da potporu svojoj političkoj tezi (bez obzira što je ona na potpuno drugom kraju u odnosu na Karpentera), taj očigleno nije pogledao oficijelni rimejk Karpenterovog klasika, tj. film  Napad na policijsku stanicu broj 13, (Assault on Precinct 13, 2005, Žan Fransoa Rike (Jean-Francois Richet)). Tada bi shvatio da ima dna i ispod dna. No, o onima koji su “uvek verni” govorićemo sledeći put… 


Нема коментара:

Постави коментар