AUTOR: BORIS GRGUROVIĆ
Na
raznim internet stranicama, forumima ili blogovima, kada je u pitanju rad Šejna
Bleka, recenzije, kritike i mišljenja se dosta razlikuju. Međutim, Šejn Blek je
jedan od retkih scenarista o kojima se toliko priča na internet stranama koje
su posvećene filmu. Bilo da su po nekima njegovi filmovi predvidljivi, slični
između sebe, dosadni i u najmanju ruku loši ili po drugima radogledani i imaju
kultni status među ljubiteljima filma, jasno je da je Šejn Blek kroz rad sa
različitim rediteljima ostavio svoj karakterističan pečat koji će kasnije
uticati na žanr kriminalističkog filma u Holivudu. Kako bi utvrdili njegov
rukopis, uporedićemo rediteljska ostvarenja za koje je Blek pisao scenarije, sa
filmovima istih reditelja za koje Šejn Blek nije radio na scenariju, kao i kroz
analizu filmova Šejna Bleka da vidimo da li je i koliko njegov rukopis
karakterističan, tako da se može pronaći u svakom njegovom filmu.
Tokom
karijere, Šejn Blek je sarađivao sa Ričardom Donerom- Smrtonosno oružje, koji je kasnije napravio još tri nastavka filma
bez Bleka, sa manje poznatim scenaristom Fred Dekerom koji je režirao Blekov
film Monster Squad, sa poznatim
rediteljem Tonijem Skotom- The Last Boy
Scout, kao koscenarista na filmu Poslednji
akcioni heroj, Džona Mektirnen i sa finskim rediteljem Renijem Harlinom je
sarađivao na filmuDug poljubac za laku
noć. Interesantno je da je Harlin najpoznatiji po drugom filmu iz franšize Umri muški, a Mektirnen po prvom i
trećem, kao i filmu Predator u kome
je Šejn Blek igrao sporednu ulogu. Izuzev Smrtonosnog
oružja, svi ovi filmovi su snimani tokom devedesetih godina, poslednji u
tom periodu je bio Dug poljubac za laku
noć, Renija Harlina iz 1996. godine, nakon čega Blek pravi devetogodišnju
pauzu i vraća se sa filmom Kiss Kiss,
Bang Bang iz 2005. godine koji je Blek i sam režirao. Prošle godine je snimljen treći deo filma Ironman, koji Blek
potpisuje i kao scenarista i kao reditelj.
Šejn
Blek je sa početka devedesetih godina bio ubedljivo najplaćeniji scenarista u
Holivudu. Nakon što je scenario za The
Last Boy Scout dobio skoro dva miliona dolara, postavio je rekord koji je
kasnije sam oborio, dobivši četiri miliona dolara za Dug poljubac za laku noć. To je još jedan od pokazatelja autorstva
Šejna Bleka, čiji scenariji su u jednom periodu bili najtraženiji u Holivudu.[1]
Šejn
Blek nije školovani scenarista. U razgovoru za Creative Screenwriting Weakly, Šejn Blek kaže kako je studirao
glumu na UCLA univerzitetu i kako mu je koledž bio lak, a da je voleo pozorište
i film. Smatrao je da su scenariji jako komplikovani, ali nakon što je krenuo
da ih čita, počeo je da razmišlja kako bi mogao i da napiše neki. Prvi scenario
je napisao pod velikim uticajem Vilijama Goldmena.[2]
Na Šejna
Bleka uticali su različiti ljudi- „Proučavao sam stil pisanja Vilijama
Goldmena, posebno scenarija za Maratonca
i Buč Kesidi i Sandens Kid. Oba
scenarija su zabavna sama po sebi i mogu se čitati kao romani. Slično,
scenariji Voltera Hila za filmove Osmi
putnik i 48 sati, mislio sam da
su to sjajno napisani scenariji. Proučavao sam jezik i stil. Nisam shvatio dok
sam ih čitao, da se ovi scenariji dosta razlikuju od ostalih. Većina ljudi
scenarije piše drugačije. Pretpostavio sam da tu nema mnogo pravila i da treba
da odlučite šta želite stilski da uradite i da se sa tim zabavljate. Tako da
sam uzeo Vilijama Goldmena i Voltera Hila kao primere i mentore“[3].
U
članku Sema Delejnija, Šejn Blek objašnjava šta sve takozvani film akcije mora
da ima. Kroz ovih nekoliko tačaka, vidimo po čemu se filmovi Šejna Bleka
razlikuju od ostalih u tom žanru, tj zašto su bolji i originalniji. Po Bleku,
glavni problem u ovakvim filmovima je to što često akcione scene nisu povezane
sa pričom. Takođe, spominje kako bi takav film trebalo da ima i uspone i padove
kao i faktore iznenađenja. To je možda i najveća vrednost Blekovih filmova.
Preko arhetipskih tipova, kao što su na primer mladi policajac i policajac pred
penzijom, Blek dodaje faktore iznenađenja, ali unutar žanra. Filmovi Šejna
Bleka su po tome posebni i na više mesta je čak i napadnut kako je ovime
podstakao dosta imitatora, čiji filmovi nisu bili ni približno dobri.[4]
Prvi
film Šejna Bleka, Smrtonosno Oružje,
Blek je napisao kad je imao dvadeset i tri godine. Film je režirao Ričard
Doner, već priznati režiser, poznat po filmovima Supermen i Predkazanje. U
tom prvom filmu, Blek postavlja neke postulate kojih će se pridržavati i u
budućim filmovima i koji su mnogi kasnije pokušali da prekopiraju. Film prati
dva detektiva koji su potpune suprotnosti. Sa jedne strane imamo Rigsa, mladog
belca i suicidnog policajca čija je žena poginula, nakon čega je Rigs bez
kontrole, što ga zapravo i čini smrtonosnim oružjem. Sa druge strane, tu je
Murdog. Murdog je stariji afroamerikanac, blizu penzije, porodični čovek koji
se po svemu razlikuje od Rigsa. Njih
dvojica se potpuno razlikuju, a
zajedničkim snagama uspevaju da osujete dilere droge. Naizgled deluje jako
jednostavno, ali njihov odnos je jako dobro postavljen, junaci se kroz film
menjaju i prevazilaze sve prepreke. Ovo je, kao i većina Blekovih filmova, film
o prijateljstvu i uopšte međuljudskim odnosima. Takođe, film se bavi i o
generacijskim razlikama, značaju porodice i prijateljstva koje će i ubuduće
biti jedan od glavnih motiva u filmovima Šejna Bleka.
Koliki
je autorski pečat Šejna Bleka prisutan, možda se najlakše može utvrditi preko
filma Smrtonosno Oružje. Nakon
velikog uspeha filma, Blek je pozvan da napiše još tri nastavka. Tu je došlo do
mimoilaženja sa ljudima iz studija, budući da je Blek nameravao da lik Martina
Rigsa ( Mel Gibsona, tada velike zvezde ), pogine u drugom delu. Scenario za
drugi deo filma je izmenjen, ali Ričard Doner je režirao kako drugi, tako i
treći i četvrti deo franšize, koja je sa iako znatno slabijim nastavcima, ipak
postala jedna od najpoznatijih franšiza u Holivudskog filma, a možda i
najpoznatija u svom žanru.
Smrtonosno Oružje 2 za koji je Blek pisao priču se donekle i nadovezuje na prvi deo, dok treći
i četvrti deo više liče na pokušaje imitiranje Blekovog rukopisa i humora, što
nas dovodi do jako bitnog elementa prisutnog u svim filmovima Šejna Bleka, a to
je humor. U razgovoru sa Semom Dilejnijem, Šejn Blek kaže- „ Uvek imam humor u
mojim filmovima. Smatram da su likovi koji pričaju šale pod paljbom mnogo
realniji. To nekako pomaže da se poistovetimo sa njima. Ali samo pod uslovom da
su šale u razgovoru, a ne glupe. U poslednje vreme ljudi su počeli da preteruju
sa šalama u stilu Džerija Luisa u filmovima. Sećam se da sam obožavao šale u
filmu 48 sati. Pravi ljudi u realnim
situacijama ne čekaju da njihova šala bude registrovana i da se na nju
aplaudira, već ih jednostavno izgovaraju u prolazu.“[1]
Upravo
tako zvuče šale u filmu Smrtonosno oružje.
U nastavcima, te šale više deluju kao imitacija Šejna Bleka i daje im se mnogo
više prostora, ili su to šale ponovljene iz prvog dela.
Smrtonosno oružje takođe ima dva elementa karakteristična za Blekove filmove, a to su Božić i
otmica. Za Božić, Šejn Blek priča kako ga je Božić oduvek podsećao na način
života u Americi. Što se tiče otmice, otmica je deo zapleta u filmovima Smrtonosno oružje, Dug poljubac za laku noć i
The Last Boy Scout.
Film The Last Boy Scout, u režiji Tonija
Skota, snimljen je 1991. godine. Iako film nije prošao dobro na blagajnama, ovo
je jedan od boljih filmova Tonija Skota, a možda i najbolji Šejna Bleka. Toni
Skot je do tada radio filmove kao što su Top
Gan i Dani groma, a i kasnije je
radio slične filmove. Za njega se može reći da je dobar reditelj, ali da mu
filmovi u najvećoj meri zavise od scenariste, tako da su filmovi The Last Boy Scout po scenariju Bleka i Prava romansa iz 1993. godine po
scenariju Kventina Tarantina, najbolji filmovi Tonija Skota.
Kao i u
Smrtonosnom Oružju, Blek opet piše
priču o naizgled nespojivom tandemu. Džo Halenbek je privatni detektiv,
alkoholičar koga žena vara sa najboljim prijateljem, unajmljen od strane
striptizete koja se uplašila za svoju bezbednost. Striptizeta biva ubijena, a
Halenbek se udružuje sa njenim dečkom Džimi Diksom, nekada zvezda Američkog
fudbala iz kog je proteran zbog nameštanja utakmica, sada zavisnika od kokaina,
kako bi otkrili ubicu. Daljom istragom, shvataju da njihov neprijatelj hoće da
ubije predsenika, kao i da napravi monopol
nad celim sportom. Sama ideja udara na Američki fudbal, jednako je jaka
kao i atentat na predsenika, budući na status nacionalnog sporta kakav Američki
fudbal ima. Scenario je pisan i pod uticajem noara na Bleka koji je veliki
obožavatelj Rejmonda Čendlera. Ovog puta, za razliku od Smrtonosnog oružja, glavni junaci su potpuni otpadnici, ali su opet
na suprotan način. Takođe, ovaj film je možda i najduhovitiji film Šejna Bleka
i najviše se može okarakterisati kao komedija. Iako nije imao toliko uspeha ni
kod kritike, a ni na blagajnama, dosta je uticao na takozvane badi filmove
devedesetih, a glavni glumci iz filma Brus Vilis i Dejmon Vajans su kasnije
tokom karijere imali još sličnih filmova ( Vajans- Otporan na metke, Vilis- Umri
muški sa osvetom ).
U filmu
Poslednji akcioni heroj ( 1993. ), u
režiji Džona Mektirnena, jednog od najboljih reditelja u žanru u kome i Blek
piše, Blek je radio na scenariju po priči Zaka Pena i Adama Lefa, donekle se
poigravajući sa žanrom, kao i sa filmom, što će kasnije raditi i u svom
rediteljskom prvencu Kiss Kiss, Bang
Bang.
Iz
saradnje sa finskim rediteljem Renijem Harlinom nastaje film Dug poljubac za laku noć. Harlin je,
slično Skotu, pre i posle toga imao neke slabije filmove ( Cliffhanger,Deep Blue Sea,Driven ), dok mu je svakako najbolje
ostvarenje drugi deo filma Umri muški.
Pomalo neobično ostvarenje, sa više elemenata saspensa i manje komičnog
dijaloga, pomalo odudara od ostalih ostvarenje Šejna Bleka, ali ne gubi na
kvalitetu. I dok mu jedni prebacuju neuverljivost i osvrću se više na saradnju
tadašnjih supružnika glumice Đine Dejvis i reditelja Harlina[1],
drugi hvala prepoznatljivi Blekov tandem[2],
u ovom slučaju Đine Dejvis, domaćice koja pati od amnezije i Semjuel El
Džeksona, privatnog detektiva koji joj otkriva da je u prošlosti bila tajni
agent.
Poslednji
film Šejna Bleka i ujedno njegovo prvo rediteljsko ostvarenje je film Kiss Kiss, Bang Bang iz 2005. godine.
Naslov filma je parafraza reči poznate filmske kritičarke Pauline Kael: „ Reči Kiss Kiss, Bang Bang, koje sam videla na
posteru jednog italijanskog filma su možda najkraća moguća izjava i onomatopeja
privlačnosti filmova.“[3]
Da je u
pitanju omaž film noara, ide u prilog to da je film podeljen u pet celina
nazvanih prema romanima Rejmonda Čendlera, od Trouble Is My Bussines, do Farewell,
My Lovely.[1]
U filmu
pratimo Harija Lokharta, još jednog gubitnika iz Blekovih filmova, sitnog
lopova koji greškom upada na kasting za ulogu detektiva gde dobija ulogu i
odlazi u Los Anđeles. Ljudi iz studija mu dodeljuju Gej Perija, privatnog
detektiva sa jasnim nadimkom, koji mu pokazuje kako izgleda život detektiva. Tu
se pojavljuje i Harijeva prijateljica iz detinjstva, i odjednom, glavni junak
se nalazi u situaciji da treba da reši dva ubistva povezana jedno sa drugim.
U
članku Sema Delejnija[2],
Šejn Blek je naveo deset pravila koja filmovi u njegovom žanru, takozvanom
žanru akcije, moraju da sadrže. Preko filma Kiss
Kiss, Bang Bang, videćemo da ih se Blek itekako pridržava.
1)
Povezanost između akcionih scena i priče
-
Sam
kraj filma Kiss Kiss, Bang Bang,
pokazuje korišćenje priče u akcionoj sceni u kojoj glavni junak visi sa
nadvožnjaka iznad autoputa, držeći se za ruku mrtve devojke koja viri iz
kovčega.
2)Menjanje tempa
- U filmu junak često razmišlja da se vrati kući, a u jednom trenutku filma
imamo osećaj da je tu i kraj. Dakle, Blek često menja tempo u filmu Kiss Kiss, Bang Bang, kako bi izbegao
monotoniju koja se dogodi u filmovima sa brzim tempom.
3) Faktor iznenađenja
- Scena u kojoj glavni junak Hari Lokhart ostaje bez prsta tako što Harmoni
zalupi vrata ispred njega je dosta veliki šok i neočekivano u tom trenutku
filma.
4)Humor
- Gej Peri objašnjava Hariju Lokhartu definiciju idiota.
5) Subjektivni osećaj
-Kroz ceo film, Blek se trudi da publika zna koliko i glavni junaci, tako
da ono što iznenadi nas, iznenadi i njih.
6) Začudnost
-Povezanost u filmu između dve mrtve devojke. Tako nešto možda deluje malo
verovatno, ali Blek to dočarava tako da je krajnje uverljivo.
7) Realnost koju publika ne očekuje
- Glavni junak stavlja jedan metak u pištolj i igra ruski rulet sa
negativcem, međutim, prvi pucanj ispaljuje metak i ubija negativca. Blek
objašnjava kako je realno da osoba nikad ne bi ušla u ukletu kuću i da kada u
filmu vidimo kako junak beži od uklete kuće, nas to iznenadi.
8) Nameštaljke
- Ovde se misli na nameštaljke koje scenarista pravi
publici. Ubacivanje sitnog detalja ili događaja koji će kasnije dobiti na
značaju u filmu. Sam početak filma Kiss
Kiss, Bang Bang, a i na više mesta
u filmu, Blek ostavlja neke stvari koje tek na kraju filma postaju jasne.
9) Preokreti
- Blek priča o tome kako junak treba da pobedi, da bi onda opet izgubio i
tako u krug. Navođenje publike da misli kako je junak konačno uspeo, da bi ga u
sledećoj sceni zatekla nova nevolja. Opet, ceo film Kiss Kiss, Bang Bang je
takav, ali deo filma u kome glavnom junaku prišiju prst, da bi mu u sledećoj
sceni isti prst otkinuli je najbolji pokazatelj.
10) Značaj nasilja
- Blek priča kako u filmu ne sme da se dogodi da junak puca iz pištolja, a
da publici to ne bude bitna stvar. Opet, nadovezuje se na prvu stavku, da
akcione scene moraju imati težinu i vezu sa pričom. Scena u kojoj glavni junak
prvi put ubija čoveka, pokazuje njegov problem i dilemu.[3]
Kroz
sve filmove na kojima je radio, Šejn Blek je uspeo da stvori prepoznatljivi
pečat, i da kroz naizgled filmove niske umetničke vrednosti ispriča priče o
prijateljstvu i ljudskim razlikama.
[2]Crash, bang, wallop what a picture, The
Guardian, Sam Delaney
[3]Crash, bang, wallop what a picture, The
Guardian, Sam Delaney
[2]Black Christmas, CS Weakly, Peter Clines
[3]Screenwriting 101: Shane Black
[4]Crash, bang, wallop what a picture, The
Guardian, Sam Delaney
Нема коментара:
Постави коментар