субота, 07. јун 2014.

RATOVANJE KAO OSNOVNI MOVENS U SVETU MAJORA DANDIJA

Autor: Sara Radojković


Kako je borba počela?


"Major Dandi" (1965) je treći igrani film Dejvida Semjuela Pekinpoa. To svakako nije njegov najbolji film niti film koji je izazvao pozitivne reakcije u javnosti. Iako je delo u montaži pretrpelo veliko skraćenje a samim tim i promene u narativu, teško da bi film, čiji je scenario pisan u hodu, ostavio jači utisak sve i da je trajao dva sata i četrdeset i pet minuta umesto dva sata i deset minuta. Međutim, ovaj film je neprocenjiv jer se u njemu jasno očitava sva sirova snaga Pekinpoovog umetničkog izraza. Neprocenjiv je jer predstavlja konstantnu borbu koja zapravo ispunjava sve ispreplitane segmente života i umetnosti.  Ako je ovaj film izgubljena bitka, iskustva iz njegovog snimanja i rasplamsavanje poetike koja će se nadalje razvijati i usmeravati sigurno su Pekinpou obezbedila da dobije rat trijumfujući sa "Divljom hordom"(1969), "Psima od slame"(1971), "Bekstvom"(1972)...



Godine 1963. nagrade za "Pucanj u podne" (1962), njegov drugi film, su krenule da mu se isplaćuju. Nakon uspešne saradnje sa Čarlsom Hestonom, tada pedesetogodišnji producent, Džeri Bresler, poželeo je da nađe novi projekat koji će ih obojicu uposliti. Obojici se dopao tritment od trideset i sedam strana Harija Džulijana Finka (pisca "Prljavog Harija") čija je radnja postavljena na kraju Američkog građanskog rata. Međutim priča o vojnicima Unije i Konfederacije koji pod vođstvom majora Dandija idu u poteru za Indijanskim poglavicom Čaribom nije zainteresovala samo njih već i sam vrh produkcijske kuće Kolumbija, primarno zbog atrkativnog pogleda na odnos ondašnjeg Severa i Juga. Nakon što je Bresler shvatio da kompleksnoj temi i disperzivnoj priči treba odlučna ruka da je vodi u pravom smeru, i nakon što je pogledao "Pucanj u podne", producent je rešio da u tu svrhu "iskoristi" upravo Sema Pekinpoa.
 Međutim, prvi ozbiljan previd producenta je bio upravo taj što je Pekinpo bio autor jakog umetničkog izraza, i još tempreamentnije ličnosti, a ne neko koga bi filmska industrija mogla tako olako iskoristiti. Nakon što je pročitao tritment, slika koju je sklapao o junaku, koji je u istoriju ušao kao heroj a zapravo je bio opsednut ambicijom i sopstvenim demonima, u Dejvidu Pekinpou je izazvala entuzijastičan pristanak na saradnju. Međutim pored entuzijazma probudila je u njemu i demona koji će od početka snimanja opsedati reditelja onako kako opseda i glavnog junaka njegovog filma.
Nakon što je potpisao ugovor sa Kolumbijom za četvorostruko više novca nego što je dobio za njegov prethodni film, borba da se ispriča priča o majoru Dandiju koji vodi sopstveni rat, kao što će se Pekinpo upustiti u svoj, je mogla da počne.
Prvi znaci tenzije počeli su nakon što je Pekinpo shvatio da mu je većina saradnika nametnuta, od dizajnera kostima pa do direktora fotografije Sema Levita umesto koga je Pekinpo planirao svog prijatelja (kome je praktično već obećao posao) Lucijana Bolarda. U intervjuu u knjizi "Peckinpah: A Portrait in montage"[1], Lucijan Bolard priča kako je Pekinpo nekoliko meseci živeo kod njega dok se pripremao za film, da je on sam propustio nekoliko prilika da radi na drugim projektima, i da mu je Sem, nakon što mu je saopštio da neće raditi na filmu, rekao samo da mu je žao ali da ne može da  rizikuje svoju karijeru zbog njega. Ljudi koji su bili iznad njega u hijerarhiji su imali poslednju reč. Nešto slično je rekao i major Dandi Bendžaminu Tajrinu kada su ostali sami u njegovom kabinetu preturajući po prošlosti u kojoj su zajedno pohađali vojnu akademiju "West point" gde su Tajrina, zbog učestvovanja u dvoboju, izbacili iz puka. Na optužbu da je njegov glas odgovoran za to jer je u trenutku pre njegovog glasanja rezultat bio nerešen, Dandi odgovara – "Savest suda nije moja briga." Tajrin govori da je u pitanju bio dvoboj za čast i da on zna da bi Dandi oslobodio drugog oficira kada bi Tajrin bio taj koji je poginuo samo da bi se dodvorio generalima iz Vašingtona.
Sa druge strane iskoristivši bolest Džerija Breslera, Sem sam odlazi u Meksiko gde odabira produkcijski najnepogodnije (međutim prilično fascinantne) lokacije za snimanje. Bresler je bio besan. Kao protivteža tome Semu je bio predan scenario nakon čijeg čitanja je izjavio da ne želi da ima išta sa filmom. Džeri je odložio snimanje koliko god je to mogao a da ne izgubi njegovo finansiranje i glavnog glumca. Unajmio je zatim scenaristu Oskara Saula da radi sa Pekinpoom na pisanju novog scenarija odnosno drastičnom preoblikovanju starog. Oskar i Sem su sedeli zajedno okruženi sa jedanaest tomova enciklopedije o građanskom ratu i gomilom citata raznih filozofa o samom smislu i poreklu rata. Citat Emanuela Kanta, na čiju se tezu, između ostalih, oslanja i ovaj rad, postao je primarna tema za "Dandija" a glasi: "Rat ne zahteva nikakav određen motiv; on se pojavljuje ukalemljen u ljudskoj prirodi; on prolazi čak i kao gest veličine, a njega nagoni samo ljubav prema slavi, bez ikakvih drugih motiva."
"Kada jednom odeš u bitku svi ideali su zaboravljeni", Saul kasnije elaborira. "Postojalo je dosta stvari u scenariju o kojima smo kasnije govorili, o tome kako je muškarcu mnogo lakše da ode u rat nego da preuzme pravu odgovornost na sebe kao što su građenje doma ili podizanje porodice. Ono što je Sem pokušao da pokaže u Dandiju, i što je tako uspešno postigao u "Divljoj hordi", je to da je želja za smrću ono što stoji iza tog celog vestern mita. Jer su ovi momci bili spremni da umru u jednakoj meri u kojoj su bili spremni da popiju pivo."[2]
Kada je scenario konačno završen poslali su ga glumcu R. Dži. Amstrongu koji će igrati sveštenika osvetnika u filmu. Njegov komentar je glasio "Seme, ovo je Mobi Dik u sedlu", na šta je Sem odgovorio da to razumeju izgleda samo on i Oskar Saul, što je verovatno bio još jedan razlog više za Sema da od snimanja ovog filma ne odustane.
Snimanje je počelo sa Semovim lažnim obećanjem da će film snimiti za manje dana u nadi da će, kada se stvar zaleti, biti kasno da je prekidaju. Usput je: otpustio petnaest ljudi, napijao se svaki put posle snimanja sakrivajući sopstvene strahove od sebe, prekomerno brinuo o sekundarnim detaljima, pratio prespor tempo snimanja u odnosu na produkcijski plan, pisao je nove dijaloge uočavajući usput šta u scenariju ne valja... Jednom rečju bio je izgubljen, ali upravo je to traženje, rat koji svaki umetnik mora da izbori sam sa sobom.
"On ne zna zapravo šta traži dok to ne pronađe. Sem bi se uvek gubio u drugom činu ne znajući o čemu je. I to je u redu, moraš da se izgubiš da bi se pronašao, što je vrlo često kada se udubite u pripovedanje.", rekao je saradnik na scenariju Džim Silk.[3] Međutim upravo takve bitke uzrokovale su u više navrata pretnje da se film prekine sve dok producenti nisu shvatili, nakon što su svi glumci stali iza reditelja, da su njihove sudbine u Pekinpoovim rukama.
Iscrpljeni glumci su snimali scene u nemogućim uslovima (od pustinja do reka sa otpadnim vodama, da ne pominjemo broj povređenih kaskadera i glumaca)  shvatajući da ih vodi reditelj koji gubi odnos stvarnosti i fikcije (bežeći iz barova pijan usled pucnjave) ganjajući svaku scenu kao major svoj zadatak, sve dok i oni sami nisu postali likovi koje tumače. Atmosfera u četi majora Dandija i filmske ekipe bila je zabrinjavajuće slična. Vojnici-glumci su bili iscrpljeni i izgubljeni ali su u svakom slučaju pratili do samog kraja majora-reditelja.
Još jedna zanimljiva paralela je bila ta što u filmu major Dandi u meksičkom selu na fiesti nagrađuje svoje ljude za poslušnost, dok je u stvarnom životu, nakon što je dobio Meksičkog oskara za "Pucanj u podne", Pekinpo poveo deo svoje glumačke ekipe na dodelu nagrada sa njim organizujući i njima jednu fiestu na način na koji samo on ume, bezobzira što se sve to odigralo u preiodu predviđenom za snimanje.
Tridesetog aprila 1964. godine, snimanje se konačno završilo(sa petnaest dana zakašnjenja i probijenim budžetom za jedan i po milion dolara), ali za ljude poput Sema i Dandija, rat nikada neće biti završen. On se nastavio u postprodukciji. Sem je imao dosta problema sa poslednjom velikom scenom borbe protiv francuske vojske jer tada još uvek nije tako dobro vladao sekvencama kao što je to činio u "Divljoj hordi", dok mu je na sve to Džeri Bresler, zapravo producent melodrama, otežavao prigovaranjima zbog samog tretmana nasilja. Nakon što je Sem uspeo da se izbori sa glomaznim materijalom i svede ga na skoro tri sata filma, Džeri Bresler ga bez njegovog znanja odnosi u Nju Jork gde organizuje probnu projekciju za odabranu test grupu. Nezadovoljan rezultatima odnosno reakcijama bez Pekinpoovog znanja uposlio je tri ugledna montažera – Bila Liona (koji je osvojio oskara), Dona Starlina i Havarda Kunina  koji su film uz značajne gubitke sveli na dva sata i deset minuta.
Pekinpo je kasnije objašnjavao štampi i filmskoj kritici svoju stranu priče koja je zbog toga bila neznatno blaža, priznajući ipak da film ima zapanjujuće dobre delove. Međutim, vremenom je preboleo nemile događaje okrećući ih u svoju korist. Nakon nekoliko godina Pekinpo je izjavio pričajući o filmu (filmskom materijalu pre njegovog neautorizovanog montiranja): "Dandi je bio dobar film, verovatno nešto najbolje što sam napravio u životu."[4]



Odnos ratovanja i identiteta


Likovi ovog filma građeni su kroz likove njihovih autora i kao takvi su u neraskidivoj vezi, zato se ovom filmu, pored dosta drugih mana, nikako ne može prigovoriti da ima neuverljost glumačkog izraza. Čarsl Heston je u intervuju kasnije govorio o svom prijateljstvu sa Semom, i o tome da mu je on najbolje instrukcije davao nesvesno, neverbalno dok su sedeli u meksičkim kantinama i pili pivo i brendi.


Glumac Džejms Kobrn, koji tumači lik Potsa a već se pojavljivao u vesternima kakav je i "Veličanstvenih sedam" je takođe govorio kako je imao potrebu da čuje od Sema konkretno šta je to što on želi od njega. Želeo je da Sem intelektualizuje ono što želi od njegovog lika.
Kada su se dovikivali preko vrata wc-a svakog dana ostajavši tih pet minuta nasamo, jer je glumac imao stomačne probleme, on ga je uporno zapitkivao: "Seme, šta ja to radim? Šta to jebeno radim u ovoj priči?" Sem bi mu odgovarao: "Ne znam seratoru, ne znam!" "Dobro, reci mi onda koja je moja radnja?" "Tebe jednostavno zabole za sve." I to je bila jednostavna istina. "Dao mi je impresiju koja je radila hiljadu puta bolje nego gomila reči.", objasnio je Kobrn. [1]
Ono što je glavni motiv kako majora Dandija tako i drugih junaka u ovom filmu za nepromišljeno srljanje u borbe i ratovanja jeste ta da su oni ljudi "bolesni od nemanja sopstvenog identiteta", kako tvrdi Terens Batler u knjizi "Crucified heroes: the films of Sam Peckinpah"[2]. Cela zemlja je u tom trenutku gradila svoj identitet kroz krvoproliće građanskog rata, i iako će kasnije u istoriji biti zapisani neki datumi nekih bitaka kao prelomni trenutci strateški planiranih akcija, činjenica je da su svi ti vojnici zapravo samo bezglavo srljali u bitke prateći svoje nadređene. Jedan od nadređenih bio je i major Dandi koji je nakon nepromišljene strategije u bici kod Getezburga po kazni prekomandovan da čuva zatvor. Nakon masakra na ranču Rosterovih, on okuplja vojsku kojoj postavlja nemogući cilj ogromnog rizika. Postavlja se pitanje da li je u pitanju nedostatak identiteta ili neka jača sila u majoru Dandiju koja ga tera da se oglušuje o zdrav razum terajući ga da ratuje dalje kao da poražavajući rezultat njegove strategije u bici kod Getezburga nije bio dovoljno krvav?  
Džejms Kobrn je upitao jednom prilikom Sema na setu ono što je u stvari mnoge zanimalo. "Seme, šta je to u liku Dandija što te tera da snimiš ovaj film?"
"Tera me to što on nastavlja. Mislim, kroz sva sranja, kroz laži, kroz napijanja i gluposti kroz koja prolazi, on preživljava i nastavlja."
Džejms Kobrn zatim dodaje, "To je bilo brilijantno jer sam odjednom razumeo scenario onako kako ga je Sem video. Uprkos svemu, Dandi mora da ide dalje. I od tog trenutka dok je snimanje i dalje predstavljalo pakao, ja sam konačno razumeo zašto sam bio voljan da kroz njega prođem."[3]


Ko su zapravo major Dandi i Bendžamin Tajrin? Svakako su suočeni likovi koji zastupaju suprotne strane, ali pitanje je da li oni uopšte znaju za šta se zalažu strane koje su odabrali.
"Tu sam da ubijam zle a ne da spašavam neznabošce", govori major Dandi ni sam ne verujući u to što govori sve dok ga u tome ne podrži sveštenik Dalstrom čiju rečenicu prihvata oberučke – "Onaj koji je uništio moje stado, biće uništen." Dandi automatski targetira Indijance kao svoje neprijatelje, međutim u sceni kada im se stari Čirikava indijanac pridružuje dešava se interesantna stvar. Kada ga Dandi pita šta uopšte radi sa Čaribom pustošeći naokolo, starac ga pita zašto to ne bi radio budući da se nalaze na sopstvenoj zemlji. Na taj komentar major nema nikakvu reakciju, već kao da prećutno potvrđuje istinu. Dandi koristi zakon najčešće u onoj meri u kojoj mu odgovara, a kako tretira zakon tako žonglira i sa političkim princpima. On je rodom sa Juga, izabrao je stranu Unije, pa ipak kao i većina oficira tada nije imao tačnu ideju za šta se Unija bori. Iako je Linkon objavio emancipaciju robova kao glavni cilj borbe, major Dandi prema crncima iz svoje čete ipak ispoljava određenu dozu oholosti.
Pored svih floskula izgovorenih u filmu, jasno je zapravo da major kreće u potragu za Čaribom, jer ne želi da izdržava kaznu kao čuvar zatvora zbog autokratskog ponašanja u bici kod Getezburga. Rat još uvek nije gotov, i za njega je nemoguće da sedi skrštenih ruku, te se ustremljuje na Čaribu, spoljnog neprijatelja koji uspeva da spoji ljute protivnike u jednu jedinicu.
Dok Pekinpo predstavlja Čaribu kao pretnju tadašnjem patrijarhalnom društvu postaje sve jasnije da je Dandi i sam žrtva tog društva koje nasilnički pokušava da primenjuje.
U knjizi "Crucified heroes: the films of Sam Peckinpah"[4] piše: "Postoji poseban seksualni element u Dandijevoj mržnji prema Apaču. U ranoj fazi filma, Dandijeva nesposobnost da ovlada sopstvenim libidom je očigledna kroz njegovu narcisoidnu vezanost prema plavoj uniformi Unije, i postepeno Dandiju postaje jasnije da su Apači socijalno prihvatljiva meta za porive sopstvenog libida i surogat za patrijarhalni autoritet koji Dandi tajno prezire jer sprečavaju njegove nagone da se prirodno ispoljavaju. ... Dok se u isto vreme boji  Apača kao neprijatelja, Dandi se podsvesno boji potencijalne subverzije u njemu samom. ... U Dandijevom umu kapetan Konfederacije (Tjarin) je povezan sa Apačima. Tako Pekinpo sugeriše da je želja Unije da pokori Jug delom vuče svoje korene u puritanskoj želji da kontroliše njegove subverzivne elemente.... Napadajući kapetana Tajrina, on napada subverzivno u samom sebi budući da je on poreklom sa Juga. Međutim kada ga zove da se sa svojim ljudima pridruži poteri za Indijancem, on zapravo forsira jednog pobunjenog fantoma da kontroliše drugog."


Kapetn Tajrin je takođe kontradiktoran čovek sposoban da svoju čast dovede do nivoa apsurda. Major Dandi je znao da će imati kapetana u svojoj službi onog trenutka kada je dobio njegovu reč. U sceni u kojoj prelaze reku da bi se uputili ka Meksiku, Južnjačka konjica je vrlo blizu i svojom blizinom raspiruje iskušenje Tajrina i njegovih Južnjaka da pobegnu od majora. Tajrin okleva, major mu prilazi i kada ga jedan od vojnika pita šta major hoće od njih, on odgovara: "Imam kapetanovu reč, to je sve što mi treba." Tajrin ćuti za trenutak a zatim, kada ga vojnik pita šta će dalje da rade odgovara, "Idemo preko reke idiote!" Snaga Tajrinovog moralnog bića dolazi sve do toga da ubija vojnika dezertera iz sopstvene čete govoreći mu pred smrt "Trebalo je da znaš da tvoj život pripada majoru a ne meni." Tajrin tako iznova biva rob sopstvenog obećanja, naravo - "sve dok Apač nije uhvaćen ili uništen." Majorov demon je ambicioznost, borba sa sopstvenim egom i njegovim divljim nagonima, dok je Tajrinov demon iako suprotne prirode jednako poguban. Budući da su sami sebi najgora kazna, iako dosta različiti major i kapetan su isto tako neraskidivo vezani jedan za drugog u principu jedinstva suprotnosti po kome funkcionišu i prirodni zakoni oko nas.


Tajrin se opredelio za Jug nakon što je zbog dvoboja bio izbačen iz čete, a prema crncima se ponaša civilizovanije i od samog Majora i od ljudi čiji je on vođa, te se u toj konstantnoj borbi protiv Dandija uvek bori i u potiskivanju Jenkija iz sebe. Iako naslov filma ne glasi "Kapetan Tajrin", kapetanov lik nam nebrojeno puta u toku gledanja filma bude interesantniji i bliži. On je mračni romantičarski junak kome nikada ne manjka stila. Zavodi dame plešući valcer noseći pero u kapi. Poštuje pravila i dostojanstveno se suočava sa sebi ravnima. Zanimljivo je kako u sceni kada major ostaje sam sa Terezom, nakon što je ona pohvalila Tajrinovu maštovitos, Dandi gordo zaključuje da je on pokvaren ali da će ga spasiti. Međutim dešava se upravo suprotno, Tajrin majora prvo spase od Indijanaca koji ga strelom pogađaju u nogu a zatim ga izvlači iz Duranga gde ga je pronašao prljavog i pijanog kako se vuče po blatu, govoreći da ga je spasao samo da bi ga on i ubio kao što je i obećao nakon streljanja odbeglog vojnika.
Na samom kraju filma Tajrin je taj koji prima metak zarad očuvanja zastave koja čak nije ni njegova a zatim groteskno sam nasrće na francusku konjicu dok major sa ostatkom vojske prelazi reku i time se spašava. Koliko god mrzeo majora i Severnjake prema Francuzima oseća ipak mnogo veću mržnju. Večiti buntovnik, Irski zemljoradnik koji se zaputio u Novi svet uvek će pre stati uz američku zastavu ma kakva ona bila nego što će se predati "ponosu evropske vojske". Nakon što su prevarili Francuze i ukrali im zalihe dok su ovi spavali, Francuzi su se osvetili stanovnicima Terezinog sela gore nego što bi to ikome uradili Apači. Britki komentar kapetana Tajrina na sve to bio je vrlo jednostavan i tačan: "Nikada ne pocenjuj vrednosti evropskog obrazovanja."
Uz kapetanov komentar majoru "konačno si dobio rat kakav si želeo" Tajrin izvršava majorova naređenja spremajući se za konačni okršaj u kome i umire, prkosno i ironično, na način na koji je i živeo.
Međutim iako je ostavio mnogo prostora kapetanovom liku Pekinpo ne želi da se bavi junakom koga vode moralna načela već majorom Dandijem koga kroz život vode neke drugačije sile. Po Jungu u našem podsvesnom čije je "tlo" ono arhetipsko ne nalaze se samo negativne nagonsko  amoralne ili pozitivne intelektualno moralne sile već  one u konstantnoj borbi i komešanju stvaraju neuništivu energiju koja kruži čovekom. U ovom filmu one kao da su podeljene na majora i kapetana, a Pekinpo je očigledno bio zainteresovaniji za "mračnu" stranu. Za majora koji za sobom seje destrukciju koji se razočarava u svoju ipak nesavršenu prirodu nemoćan protiv sila većih od čoveka, u činjenicu da on ipak nije onaj izabrani nego onaj prokleti.
U sceni u kojoj je major ostao sam sa Meksikankom koja ga neguje, on pada u očaj pred sopstvenom nemoći, kada ne uspeva da pleše sa ranjenom nogom. "Ova vojska ne pleše, ne maršira, ne bori se, osim na ovom poslednjem bojnom polju", major izgovara, zatim zavodi mladu Meksikanku pronalazeći kratkoročno oslobođenje od sopstvene bede zadovoljavajući svoje bazične seksualne nagone.      


Međutim pored majora i kapetana, u ovom filmu postoji zapravo ceo set junaka poljuljanih identiteta koji sebe traže kroz borbu i ratovanje. Narednik Gomez je Meksikanac koji je živeo sa Indijancima, Rijago je Potsov prijatelj i pokršteni Indijanac, crni cu krenuli u rat jer im je muka uloge čistača koju imaju u zatvoru, južnjaci žele svoju slobodu, međutim u ovom ratnom pohodu većina njih nastrada bez ispunjenja svog cilja. Jedini lik koji nema problem sa onim što jeste je jednoruki Pots, Dandijev izviđač i neophodna pomoć. On je profesionalac, nema veći cilj od onoga da bude plaćen, rat je za njega otvoreno tržište na kom se on dobro snalazi što ga u velikoj meri ispunjava. On je jedini lik koji ne može da se svrsta u jednu od sukobljenih strana Severa i Juga. Kada ga major pita zašto bi se jedan Indijanac okrenuo protiv drugog Pots mu postavlja pitanje:"Zašto ne bi? Ovih dana svi to rade." Jedino u sceni kada se sporta radi tuče sa Rijagom vidimo da Pots ipak ima potrebu da dokaže majoru da nije manji muškarac od njega. Pots gubi borbu protiv Rijaga sve dok mu major ne ulije novu energiju govoreći mu da se kladio protiv njega. Međutim, u knjizi "Horizons West; Anthony Mann, Budd Boetticher, Sam Peckinpah: studies of authorship within the western" [5] piše: "ono što je zapanjujuće – kako za komandu tako i za nas – je činjenica da gledamo u ljude koji su dovoljno sigurni u sebe da su u stanju da izaberu nasilje kao mod svog ponašanja, kao izraz svojih osećanja."


Ono što je fascinantno u svim Pekinpoovim filmovima pa i u ovom je odnos koji gradi među likovima kao da se služi analogijom čopora. U četi svako ima svoju poziciju prema zaslugama, reputaciji i godinama koje ima. Tako su trubač Rajan i narednik Grem još uvek mladunci sa kojima se major i ostatak čete najčešće sprda, i koji tek kroz ovo putovanje kreću na put u sopstvenu zrelost. Međutim kako je Grem zaluđen za artiljeriju obožavajući top koji je uzeo kada je išao po municiju, i kako se ne libi da ga upotrebljava iznova i iznova ponavljajući Napoleonovu izreku "U ratu su topovi bolji od munja", kapetan Tajrin govori da će ukoliko tako nastavi biti major u svojoj tridesetoj. Vojsci možda i ne trebaju odrasli zrali ljudi, već upravo ljudi poput Grema, momka koji je srećan što poseduje top i ima priliku da se njime igra.
Nakon nekoliko međusobnih sukoba u četi hijerarhija postaje sve čvršća, pravila čopora jasnija. Vlada zakon jačeg i onog koji je uspostavio moć, u ovom slučaju to je major koji predvodi svoj čopor ka neodređenom cilju ni sam povremeno ne znajući zašto.
Apsurdnost svog tog ratovanja, i njegov nejasan kompleksan uzrok se najbolje vidi u sceni u kojoj Dandi ostaje sam sa Terezom, kada ga ona pita zašto muškarci uvek ratuju. "Rat je jednostavan, muškarci to razumeju.", odgovara joj obajšnjavajući da je vojnicima lakše da slušaju naređenja nego da odgovornost prihvataju na sebe. Na pitanje kome on odgovra, major dobija odgovor u vidu indijanske strele koja mu se zariva u mišić na nozi. Nakon napada u kome ga je spasao Tajrin, on stoji iznad njega kao njegova savest, kao onaj drugi deo njegove podsvesti, podsećajući ga da on sam krši pravila koja nameće drugima (izašao je van logora a zbog dezertitanja je ubijen čovek tog istog dana) i to sve zbog žene "lakog morala", kako je Tajrin naziva.     
Nakon što je ranjen, Dandi prerušen odlazi u Durango po medicinsku pomoć. Lečeći svoju nogu, tvrdoglavo pokušavajući da se oporavi za upola manje dana nego što je doktor predvideo, on se posvećuje ženama i alkoholu. Tu se najbolje oslikava mazohizam koji je glavna pokretačka snaga svake autoritativne figure. Konstantni rat koji "vođe čopora" vode sami sa sobom. Kada ga Tereza zatekne u sobi sa golom meksikankom, nasmeje se na njegovu rečenicu ("Rat neće zauvek trajati.") koju izgovara u vidu nekog izvinjenja. Saopšti mu da ona nastavlja put prema svojim ratnim pohodima sa meksičkim pobunjenicima protiv Francuza i izgovara ono što je u tom trenutku postalno bolno očigledno. "Rat za vas nikada neće biti završen majore."
Izgubljen u beznađu, poput klošara, major se valja u blatu sa flašom u ruci, sve dok njegov poslušni čopor ne dođe da ga spase predvođen upravo kapetanom Tajrinom. Njih dvojica se naravno potuku čim im se ukaže prilika i u toj sceni pred nama se odigrava materijalizovana borba nagona i morala u kojoj se ne dobija pobednik već se major vraća u sedlo i nastavlja svoje putovanje dalje.


Iako je predviđeno da indijanski poglavica ne bude uhvaćen, zbog zahteva produkcijske kuće hvatanje se ipak odigralo, no njegovo ubijanje je prikazano na prilično neatraktivan način umanjujući njegovu vrednost jer rat protiv Čaribe nikada nije vođen samo zbog njega.
Nakon što su ubili Čaribu trubač Rajan konstatuje, dok se njegovo telo skotrljava niz padinu u jamu (masovnu grobnicu) – "Sada izgleda tako malo." "Bio je dovoljno veliki sinko", konstatuje major, imajući u vidu kroz kakav pakao je on sam prošao kako bi došao do njegovog ubistva.
Apači je konačno ubijen, i sada je red na kapetana Tajrina da održi svoju reč i da izađe sa majorom na dvoboj kako bi se večna bitka dva principa konačno završila. Međutim stiže ih francuska vojska koja ne samo što predstavlja spoljnjeg neprijatelja nego kao i da predstavlja celokupan svet i istorijski tok kojim se svet i civilizacija kreću. I upravo u tom ratu, ratu protiv svetskog civilizacijskog toka gine kapetan Tajrin a ne kapetan Dandi. Nagon opstaje a moral sam nasrće na francusku konjicu umirući groteskno. Film se završava vrlo odsečno, govoto se ironično smejući gledaocu u lice, ostavljajući mu gorak i pesimističan ukus u ustima.


Konačan ishod


Nakon što posle neočekivanog kraja gledalac ostane zbunjen odsečnim i neočekivanim krajem, ne preostaje mu ništa drugo nego da se zapita koji je rezultat cele majorove potere. Na prvi pogled zaključujemo da nije ništa drugo nego krvavi trag koji je ostavio za sobom – destekovao je svoju četu, uništio je meksičko selo i isprovocirao rat sa neutralnim silama francuske vojske. Na kraju krajeva takođe ostaje nepoznato da li je major, nakon što se vratio u zatvorsko utvrđenje, bio odlikovan kao heroj ili ponovo kaženjen za neposlušnost.
Šta ostaje nakon sve te borbe? I da li svo to kretanje uopšte ima određeni cilj, odredište? Iz svega napisanog proizilazi zapravo da identitet ne proističe iz borbe niti da borba proističe iz postojanja ili nepostojanja identiteta. Borba jeste identitet kao i način na koji je vodimo, i borba i identitet su promenljive vrednosti a svoje oblike modeluju kroz vremensku ravan. Identititet se nikada ne može konačno definisati ali se može razvijati. Oni koji se opiru toj promeni, najčešće zarobe sami sebe u lavirintu sopstvenih demona srljajući u propast poput majora Dandija i kapetna Tajrina. Međutim držve i sistemi koji su takođe nastajali borbom, čije šrafove predstavljaju Dandi i Tajrin, postojaniji su pred vremenom i razvijaju svoj identitet koji je najčešće ništa drugo do ambivalentni spoj suprotnosti.
Ovaj film, kao što je već spomenuto, predstavlja zapravo proces u kome se gradila Amerika. U početku filma mi vidimo Ameriku rasparčanu na delove. Ta slika je najupečatljivija u sceni u kojoj se borba vodi čak i pesmom. Kada po majorovom naređenju trubač Rajan krene da svira "Borbenu himnu republike", konfederacija zapeva "Diksilend", sve dok civili ne upotpune horski nastup pevajući "Moja draga Klementino". Iako zajedno čine vojni odred striktnih pravila u brobi protiv Indijanaca, na samom kraju zaliče na njih više nego na francusku vojsku. Majorova četa predstavlja zapravo otelotvoreni kompromis između gerilske vojske i vojske kakva bi želeli da budu pominjući najvećeg evropskog ratnika Napoleona. Iako je "top uvek draži od munja", i "evropsko obrazovanje ne treba pocenjivati", oni će uvek biti bliži divljacima budući da su sami farmeri i niža klasa koja je krenula u Novi svet po svoje mesto za život a otimaju ga jednako divljački pod izgovorom civilizacijskog napretka. Pokoravajući "divljake" bore se sa "divljaštvom" u sebi, osećaju paradoksalnost civilizacije; oni je oblikuju kroz svoje kretanje odnosno borbu i samim tim postaju ona. U ovom filmu četa dosta puta menja kostime i uniforme integrišući tako sve te elemente u svoje. Mešaju meksičke pončo ogrtače i severnjačke kape sa dva ukrštena mača. Svoj zadatak ova četa isunjava tek nakon žrtve Indijanca simbolično razapetog na drvo poput Isusa. A na samom "kraju" (koji za Ameriku predstavlja početak)  ona integrišući svoje "divljačke" gerilske elemente svojim "civilizacijskim" ipak ujedinjena staje pred Starim svetom razvijajući po prvi put u filmu boje svoje zastave. Pekinpo ne glorifikuje Ameriku, niti ima ičega romantičnog u krvoproliću iz koga ona nastaje, on jednostavno uočava borbu njenih sukobljenih elemenata koji ujedinjeni u suprotnosti i postojanju u ambivalentnim ravnima bivaju ona sama.




Ovaj film je daleko od savršenog. Zbog ambicioznosti i kompleksnosti teme kao da se nije izborio sam sa sobom, ali upravo je to ono što ga čini autentičnim i nezaobilaznim u proučavanju filmskog opusa Sema Pekinpoa. Razumeti majora Dandija, kapetana Tajrina i razumeti šta je ono što četu drži zajedno, sve dok se Apač ne uhvati ili ne uništi ali i nakon toga, znači razumeti Sema Pekinpoa a to nije uvek najlepša i najlakša stvar, često je maglovita, opora i miriše na barut, krv i alkohol.





[1] David Weddle,  If They Move... Kill 'Em!: The Life and Times of Sam Peckinpah (Grove press, 2001).
[2] Terence Butler, Crusified: The films of Sem Packinpah (Gordon Fraser, 1979).
[3] David Weddle,  If They Move... Kill 'Em!: The Life and Times of Sam Peckinpah (Grove press, 2001).
[4] Terence Butler, Crusified: The films of Sem Packinpah (Gordon Fraser, 1979).
[5] Demetrius John Kites,  Horizons West; Anthony Mann, Budd Boetticher, Sam Peckinpah: studies of authorship within the western (Indiana University Press, 1970).


[1] Garner Simmons, Peckinpah: A Portrait in Montage (Limelight edition, 2004).
[2]David Weddle,  If They Move... Kill 'Em!: The Life and Times of Sam Peckinpah (Grove press, 2001).
[3] Isto kao prethodno.
[4] David Weddle,  If They Move... Kill 'Em!: The Life and Times of Sam Peckinpah (Grove press, 2001).