Ne verujem da je ikada u istoriji umetnosti i jedno delo nosilo posvetu
čovečanstvu i bilo mu jedan veliki dar. Dar za sve ono najbolje u njemu. Ovaj
poetski blokbaster je apsolutno revolucionaran za sve one koji su dopustili da
to bude, za sve one koji bi u startu izabrali planetu doktora Vulfa a ne
doktora Mana nakon predivnog monologa An Hatavej.
Uverena sam da će ovaj film brzo postati predmet proučavanja jer to
zaslužuje, zato ću ja biti kratka i konkretna. Ceo ovaj film može se razotkriti
i svesti na jedan detalj. I pored toga što je planeta zemlja prekrivena olujama prašine junaci Kritofera Nolana nose bele, čiste, ispeglane košulje.
One su u ovom filmu moguće. On čovečanstvo nije sveo na zombije koji se u
panici puškaraju po ulicama jedući jedni drugima meso. Sa druge strane, svet
pred gašenjem koji je napravio je uverljiv i opominjući, koherentan i podržan
autorskim osećanjem. Ključ te koherentnosti nalazi se u dubokom poetskom
osećanjem stvarnosti i emocije koje su bile zvezda vodilja u
svakom smislu. Iako je film prebogat efektima i "našminkanim"
kadrovima svu svoju raskoš i lepotu podržava, ne jasnom idejom, jasnom umerenom
emocijom. Mera je u ovom filmu ključ svega pa i replika koje su izmerene u reč
i koje bi tvorile predivnu poeziju kada bi se poređale u strofe više nego što
bi bile funkcionalni dijalog. Ovi likovi ne pričaju ni o čemu, oni vam
plasiraju poeziju na najfiniji način čak i onda kada to ne rade bukvalno
recitujući Dilana Tomasa. Glumački izraz je sveden na perfekciju. Da, tačno,
Mekonahju nije "razvalio" ali Mekonahju u ovom filmu nije igrao za
Oskara, igrao je za film i igrao je za Nolana baš kao što je njegov junak otišao
na putovanje zbog vere u profesora Brenda, tog, poput svakog dobrog reditelja, prevrtljivca za sveopšte dobro.
Pored glume, česti komentari su upućivani ka samom kraju, odnsno tom izmaku
koherentnosti na koji sam mislila kada sam upotrebila pridev "skoro".
Svaki iole racionalniji gledalac osetio je da je kraj trebalo da se dogodi onog
trenutka kada je Kuper trebalo da umre, međutim svaki emotivno angažovaniji
gledalac osetio bi koliko bi to pogubno bilo za svakoga ko se do kraja predao
filmu. U tom trenutku u sali verujem da nije postojao čovek koji nije bio
svestan pravog mračnog završetka ali koji ipak makar malim delom sebe nije
navijao za kakav takav srećan kraj. Za bilo kakvo zrnce utehe. I braća Nolan su
nas utešila žanrovski skrenuvši u bajku. Dakle kraj je savršen ali samo ako verujemo u
čiste košulje među olujama prašine i ako verujemo da ga zaslužujemo.
Da li je ovo poklon koga smo dostojni?
