Kako napraviti originalni film u dva koraka / Ideja i razrada

AUTOR: PREDRAG JAKŠIĆ

1

Probudio se jednog jutra neki dasa iz Prezidijuma, sanjao je kako je došlo vreme da se Kjubrikova “Odiseja” reciklira. Oduševljen sopstvenim snom, dasa sazove sastanak. Sastao se Prezidijum, svi se složili, ali neko reče da je ideja dobra, al' da mora da bude malo narodskije, komercijalnije, i da se razume, da se tu pojasni malo o čemu je priča, šta je reditelj hteo da kaže, ne mora baš Morgan Friman da bude narator, ali teksta svakako mora biti. Drugi čova iz Prezidijuma tad postavi ključno pitanje: “A koga ćemo za reditelja?” Krenuše predlozi kao na traci: Majkl Bej je trenutno slobodan. Može i Roland Emerih. U krajnjem slučaju tu je i Volfgang Petersen, on je uvek slobodan, a i nije skup. Prezidijum reče: “Ne baš toliko narodski, ipak da izgleda intelektualno, inteligentno bar. Zbog reklame.”

“Zvaćemo Nolana”, reče neko iz pomrčine. Osvetli se konferencijska sala. I bi Nolan.

2

Kada je Nolan došao na razgovor, objasniše mu sve. Nije Krisu trebalo puno, samo par indikacija. Reče mu, stoga, Prezidijum: “Hoćemo one majmune na početku”  - Nolan reče: “Ako baš mora” – “Mora”, ponovi odlučno Prezidijum.

“Je l' može taj majmun da evoluira, ipak smo mi darvinisti”, reče Nolan, “Uostalom nisu majmuni krivi za propast planete, već mi, ljudi.”

“Ako će ljudi udarati koskom,može.”

“Je l mora baš koska”, upita Nolan.

“Mora”, reče Prezidijum.

“A ako umesto koske, za ulogu čoveka-majmuna uzmem Meta Demona, mislim njega čim gledaoci vide znaju da će on zajebati stvar i bez koske koja smrskava lobanju?”

“Može, ali i pored toga lobanja mora biti razmrskana.”

“A je l' može skafander umesto lobanje”, nastavi pregovore Nolan.

“Može, ali da junak preživi.”

“Razume se”, reče Nolan.

“A kakvo ćemo ime dati Metu Demonu, tom čoveku-majmunu, tačnije”, upita Prezidijum.

“Čovek!”, reče Nolan, “Da bude razumljivo ko je kriv za kraj naše planete.” 

“Mnogo je to banalno”, reče Prezidijum.

“Dodaćemo mu ono doktorsko – dr”, reče Nolan.

“To!”,uzviknu Prezidijum, “nije dovoljan doktorat da bi se bio čovek. To!”, uzviknuše još jednom. 

“Onda smo se dogovorili”, prošaputa zadovoljno Nolan.

“Ne baš sasvim. Mi hoćemo u filmu i ono kamenje.”

“Kakvo kamenje?” - reče zbunjeno Nolan.

“Ono tamno, lepo,glatko, ma znaš, što se pojavljuje kod Kjubrika na početku kod majmuna, pa na kraju opet. Ma, kako ne znaš?” – gotovo razočarano upita Prezidiju, sumnjajući u izbor Nolana za reditelja.

“A, mislite na monolit ? Ma naravno, može!” – uteši ih Nolan – “I ne samo to, moj će monolit da priča. I da korača. I da bude inteligentan, i duhovit!”

“Slušaj ti, Nolane, da smo hteli Majkla Beja uzeli bi njega, a bogami i Aronovski se nudio posle svoje bruke, tj. barke, i onog stupidnog hodajućeg kamenja.”

“Ne, ne. Neće to baš biti tako. Uvek možemo da kažemo da je to ustvari Hal, odnosno monolit koji je evoluirao, kao i onaj majmun s početka. Znate, evolucija ne zna za izuzetke. Barem kad su vrste u pitanju” – uporan je Nolan.

“Malo eklektike neće biti na odmet. Zvuči postpostpostmodernistički.” – složi se Prezidijum – “Ali treba nam još ljudskih komponenata. Na primer, mora biti jedan lažov, veliki lažov. Ne mora da bude zao, ali mora da laže. Onako da to bude jasno od početka, al' opet i da ne bude. Ma znaš ti kako se to radi. Da je belo crno i crno belo. Laže al’ nije zao.”

“Nema problema” – reče Nolan – “nazvaćemo ga Brend, mislim, to je od onog „brend“. Čim su brendovi, znaš da lažu, a ljudi ipak veruju, posebno ako je brend poznat. Što me gledate tako, pa meni se čini razumljivo. Brend kao brend?”

“Ne!” – uzvika Prezidijum – “Jesi ti normalan? Od čega ti misliš da mi platimo film?”
“Ma, dodaću ja i njemu ono doktorsko, kao onom Čoveku, da-se-vlasi-ne-sete, doktor Čovek i doktor Brend” – reče reditelj.

“Ne!” – uzvika Prezidijum – “Ne! I ne!”

“Predlažem kompromis. Veliki, poznati brend, tj. dr Brend, imaće juniora u filmu, odnosno juniorku zbog političke korektnosti, znači, mali brend, koji tek traži svoje mesto na tržištu.” – predloži Nolan.

“Tek se brendira?” – upita Prezidijum.

“Da. Pokazaćemo da nisu svi brendovi loši, posebno ti novi koji tek nastaju. Oni su ustvari samo zavedeni onim starim iskvarenim brendovima, ali su u duši iskreni” – uporen je Nolan.

“Može. Dogovoreno. Još samo da vidimo koga ćemo za glavnog junaka. Mi smo mislili Brusa Vilisa.”

“Malo je mator, zar ne?” – upita Nolan

“Koga onda? Treba svet spasavati, ej!”

“Ček, trenutak da vidim na IMDb-u ko je skoro dobio Oskara, a ima potencijal da bude Brus Vilis” – reče Nolan i upali svoj ajfon. Trenutak tišine i iščekivanja nekoliko sekundi, a onda se na Nolanovom licu pojavi osmeh – “Metju, naravno “– reče reditelj.

 “Naravno” – uzvrati Prezidijum.

“On će da bude neki stari pilot, kao naprimer Istvud u onim groznom filmu, ili Duval u onom nešto manje groznom filmu,… “- krenu u razradu Nolan.

“Pa, rekli smo da nećemo Frimana za naratora.”

“Nije on tu bio narator. Držao je konferencije za štampu” – uzvrati Nolan – “ali nije to važno. U svakom slučaju, znači, stari pilot, kosmonaut, ne baš mnogo star…” - ponovo krenu Nolan u razradu.

“To ko u onom starom ruskom filmu. Kako se ono zvaše… Ma, onog reditelja… Kako se ono zvaše…” -na vrh jezika Prezidijumu ime starog, sada mrtvog, ruskog reditelja, a nikako da se sete.

“Onog što mu je Fon Trir ukrao Melanholiju, tj. Nostalgiju, a niko ne sme da kaže?” – upita Nolan.

“O čemu ti pričaš, kakva nostalgija?” – zbuni se Prezidijum.

“Nema veze. Prekinuli ste me. U svako slučaju, taj stari pilot, koji nije baš star, već u najboljim godinama, dobija novu šansu, da spase svet. E, on mora da bude matafora, jasna, nedvosmilsena... i... i... da ga nazovemo doktor Lav” – uzbuđeno izbrblja svašta Nolan.

“Pa, to Doktor Lav malo drugačije već postoji kod Kjubrika, al u drugom filmu” – reče neko iz Prezidijuma – “je l ti to nije malo glupavo?”

“Ali ne shvatate, to Lav je ljubav” – iskren kao dete reče Nolan.

“Ma shvatili smo iz prve, prijatelju, ali baš je malo onako, bezveze. Prilično plitko, imaćeš dr Čoveka – koji uništava planetu, dr Brenda – koji laže, dr Brend juniorku – koja nesvesno podupire laž ali je iskrena. Sve je nekako malo glupavo. Pa je l nije?”

“Evo, pa onda on neće biti doktor Ljubav, već samo Ljubav?” – kao poslednji argument predloži Nolan.

“Svejedno je glupavo” – ponovi Prezidijum.

“Jes’, u pravu ste” – snuždeno zaključi Nolan – “samo... kako onda da pokažem da ljubav pobeđuje i Čoveka-majmuna i zle brendove i spašava planetu?”

“Neka glavni junak u ključnom trenutku kaže da je ljubav najvažnija.”

“Mislite?” – upita u nepoverenju Nolan.

“Naravno.”

“Zar i to nije malo glupo?”

“Ne.”

“A da ipak ja to nekako pokažem slikom, kao u onom filmu o onom petom elementu, ne znam baš sad kako se taj film zvao” – upita Nolan.

“Ne.”

“A da sve to onda ne bude peti elemetn, već da sve stavim u petu dimenziju?” – uporan je Nolan.

“Može, ali da se pominje reč gravitacija, jer to donosi Oskare” – uporan je i Prezidijum.

“Znači, u petoj dimenziji i gravitacija, a i da to podvučem kroz repliku, mislim nekoliko replika? Mislim, to da ljubav pobedjuje?” – zbunjen je Nolan

“Da.”

“Pa, dobro” – saglasi se Nolan – “onda imamo sve.”

“Nemamo. Fali žrtva.”

“Mislite da junak pogine? E, to ne može” – odlučno reče Nolan.

“Onda nek mu pogine ćerka, il' bar nek umre. Čak ako omatori. Ne mora to ni da se vidi, znaš ono kad povlačiš kameru unazad, a ona na samrtničkoj postelji. Mislimo da Kjubrik to nema u filmu.”

“Pa, nema junak ćerku, već doktor Brend” – reče zbunjeno Nolan.

“Nek ima i on ćerku, koja će ostati dole i nek bude dete, i neka im mama bude mrtva, mislim to je baš inovativno, a onda će oni da se čuju, onako preko ekrana, pa da plaču, ona na zemlji, on na nebu, mislimo, u kosmosu.”

“A, da se opraštaju. Pa, može. Nije da je baš nešto novo.Možda bih mogao i onu pesmu da iskorstim, kako se ono zvala, “I don’t want to miss a thing”, ili sam nešto propustio?” – upita Nolna.

“Ma, snimićemo novu muziku. Originalnu. Biće nešto para u budžetu i za to” – reče Prezidijum.

“Ako baš mora nova, nek bude nova, mada je ova baš bila hit.” – reče tužno Nolan.

“Ima još jedna stvar. Hoćemo i one Kjubrikove brodove u svemiru. One okrugle, pa da se okreću.”

“A ja bi to malo ubrzo. Mislim zbog akcije. Nek se rotiraju brži. I brži. I brži. A?” – upita Nolan

“Može. Ima jedna grupa na fejsbuku, ljubitelji Kjubrika, možda imaju skice i crteže brodova, pa poskidaj odande.”

“Je l  ne možemo nove da pravimo?” – lupi Nolan i osta živ.

“Ih, bre, Kris, šta ti misliš kolika je nama produkcija” – kroz osmeh ga upita Prezidijum.

“A naslov? Šta za naslov filma?” – upita Nolan.

“Naslov? Uh!” – snuždi se Prezidijum – “Nismo na to mislili.”

“Moramo neki naslov imati” – nastavi Nolan da vrši pritisak.

“Naslov, pa naslov! Šta si zapeo ko sumanut! Smisli nešto. Onaj stari, mrtvi ruski reditelj ima zanimljive naslove, vidi tamo pa nešto iskombinuju. Improvizuj. Ma, smisli nešto sam! Što te plaćamo!” – uzviknu besno Prezidijum.

“Dogovoreno. Još sad samo da sredimo priču. Vidim ima dosta rupa. A, onako iskreno, malo je i glupa. Mislim, na pojedinim mestima.” – sramežljivo dodade Nolan.

“Ma imaš sve što ti treba. Neće rupe niko ni primetiti, samo ti na kraju sve to objasni. Ako  rupa ostane, ti reci da je to crna rupa, i eto. Crna rupa je kriva za sve. Nek ti taj junak samo pred kraj filma priča, i nek priča što brže i nema problema. Sve će proći. Kod gledalaca, razume se. Ako ti zaškripi, podrazume se, pitaj batu da ti pomogne. Ne mora baš da bude logično kao kod Agate Kristi, ali neka se toliko priča. Ako budeš upao u problem, nek se samo junak probudi u krevetu.” – iskusno i očinski ga posavetuje Prezidijum.

“Kao sanjao je, a?” – oduševi se Nolan.

“Sanjao, ne sanjao svejedno. On nek se samo probudi  čim naiđeš na neki nerešiv problem. To vole gledaoci Ne brigaj ništa, kad je prošlo masiranje virtualnog srca u virtualnim ljudima u drugom delu Matriksa, nema zime. Sve prolazi. Jesmo se dogovorili? Evo ruke” – i pruži ruku Prezidijum, i pruži ruku Nolan. Pade dogovor. Ipak u Nolanovoj glavi još se nešto kuvalo.

“Hm... masiranje virutalnog srca? Nije loša ideja” – reče u sebi Nolan, ali brzo odbaci tu jeretičku misao jer se uplašio da ga neko ne optuži za plagijat.